Tokom adolescencije dolazi do velikih fizioloških, kognitivnih, socijalnih i emocionalnih promena.

 

Pojam identitet preuzet je iz latinskog jezika, a doslovno prevedeno znači karakterističnost. U psihološkom smislu, kada kažemo identitet, mislimo na održavanje i doživljaj celovitosti i jedinstvenosti ličnosti, uprkos promenama u njoj i oko nje. Identitet počinje da se formira već od rođenja, kroz uspostavljanje afektivne vezanosti između majke i deteta. Dete razvija osećaj za JA kada počne da shvata da su majka i ono dva različita bića, a ne jedno. Razvoj identiteta je dinamičan i kompleksan proces te se on može menjati i nadograđivati tokom celog života, ali svoj vrhunac dostiže u periodu adolescencije, budući da je tada razvoj najburniji (uzimajući u obzir i fazu postadolescencije koja se završava oko 26 godine života – detajnije o adolescenciji pročitajte ovde).

Tokom adolescencije dolazi do velikih fizioloških, kognitivnih, socijalnih i emocionalnih promena. Na osnovu tih promena u periodu prelaska iz detinjstva u odraslost, adolescent počinje da menja doživljaj sebe i sveta oko sebe, što predstavlja temelj za njegov identitet. Pod uticajem usvajanja apstraktnog i fleksibilnog misljenja, kao i pojmova bliske i daleke budućnosti, adolescent počinje da preispituje sebe i svoje okruženje, svoje potrebe, sposobnosti, vrednosti, ciljeve, društveno-politička uverenja, ne uzimajući sve što čuje od odraslih ,,zdravo za gotovo’’. Razlikovanje ličnih interesa i stavova od onih koje imaju značajni odrasli značajan je korak na putu ka formiranju identiteta. Javjaju se pitanja ,,Ko sam ja?’’, ,,Šta želim da postignem?’’, ,,Koja je moja uloga u porodici/ vršnjačkoj grupi/ društvenoj zajednici?’’, a traganje za odgovorima vodi ka usvajanju elemenata ličnog identiteta – polnog, profesionalnog, društvenog, seksualnog, nacionalnog, navijačkog, muzičkog, i slično.

Što je identitet bolje razvijen, osoba je sigurnija u sebe, prihvata sebe sa svim vrlinama i ograničenjima, lakše se suočava sa životnim tranzicijama, stresom, i ima bolje razvijenu socijalnu i emocionalnu inteligenciju. Ako je identitet slabije razvijen, osoba je manje svesna sebe i više se oslanja na to kako je okruženje doživljava, te je sklonija tome da i sama o sebi internalizuje takvu sliku, što može biti pokretač unutrašnjih konflikata. Nema jasno formirane stavove, već ih menja od situacije do situacije. To su osobe za koje kažemo da nemaju svoje JA ili da su povodljive.

Prema teoriji psihologa Erika Eriksona, razvoj je celoživotni proces i prolazi kroz 8 faza, a u svakoj od njih javlja se specifična razvojna kriza koju je potrebno razrešiti kako bi se išlo u pravcu pozitivnog razvoja. Ukoliko se kriza ne razreši, negativno će se odraziti na svaku narednu fazu. Zbog značaja za formiranje identiteta, adolescencija se vidi kao jedna od najbitnijih faza. Nasuprot formiranju identiteta stoji konfuzija identiteta. Dok tragaju za svojim identitetom, adolescenti su često nedosledni, prevrtljivi, pribegavaju eksperimentisanju sa različitim ulogama, i sve dok to nije ugrožavajuće za njih same i okolinu, treba posmatrati kao očekivani razvojni proces. Neki od obrazaca ponašanja koji mogu biti u funkciji formiranja identiteta su:
– Isticanje statusnih simbola, na primer način oblačenja kojim se pokazuje pripadnost određenoj vršnjačkoj grupi;
– Buntovničko ponašanje prema roditeljima i drugim autoritetima, što za cilj ima da im adolescent pokaže da je sve samostalniji u donošenju odluka;
– ,,Zabranjena ponašanja’’, kao što su pušenje, pijenje alkohola, eksperimentisanje sa drogama, seksualne aktivnosti, što predstavlja igranje uloga odraslih;
– Netolerantnost prema određenim vršnjačkim i/ili društvenim grupama, što je način na koji pokazuju da nešto smatraju nepoželjnim, neprihvatljivim.

Konfuzija identiteta podrazumeva nemogućnost prevladavanja teškoća pri prelasku iz detinjstva u odraslost, što dovodi do raznih sukoba u samoj ličnosti. Značajno je da pomenemo i mogućnost formiranja negativnog identiteta. Do toga može doći, recimo u slučaju kada su roditelji prezahtevni, hladni i, kada dete ne ispuni njihova očekivanja, šalju mu poruke da je nesposobno, glupo, gubitnik. Adolescent iz bunta i otpora prema njihovim zahtevima usvaja baš taj nepoželjni identitet.
U adolescenciji je stavljen akcenat na traganje za identitetom, ali ne možemo da negiramo da je bitno i usaglašavanje lične autentičnosti sa društvenim normama i očekivanjima. Stoga, bitni faktori u formiranju identiteta su svakako i očekivanja koja se postavljaju i vrednuju u okviru porodice, škole, vršnjačke grupe, religije, kao i šireg društvenog i kulturološkog konteksta u kom se razvoj odvija. Porodica je, naravno, temelj. Neophodno je da dete prvenstveno u svom bazičnom okruženju ima oslonac, da oseća da je voljeno, prihvaćeno i povezano sa članovima porodice. Kako raste, više će se okretati vršnjačkoj grupi i u okviru nje težiti ispunjenju navedenih potreba. Ukoliko u okviru ova dva segmenta ne postoji stabilnost, veća je verovatoća da adolescent neće uspešno prevladati konfuziju identiteta.

Mr Andjela Zlatković

specijalni pedagog i KBT savetnik

Vaš psiholog tim

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com

Izvor:www.vaspsiholog.com