Kašnjenje u razvoju govora, nažalost, sve je češća tema o kojoj se i dalje premalo govori. Roditelji u svojim prvim fazama roditeljstva često su nedovoljno upućeni u  tematiku dečijeg razvoja. Ovo se odnosi i na domen govora i jezika, te se prečesto dešava da se roditelji jave logopedu za savet tek onda kada primete da njihovo dete po nečemu odskače u razvoju, u odnosu na svoje vršnjake. Relevantnost teme razvoja govora i jezika deteta nije vezana isključivo za to kako će dete govoriti, kakav će rečnik imati ili da li će imati pravilan izgovor, već i onome nevidljivom: dečijem mišljenju. Opšte je poznato  da je nivo razvoja govora i jezika u direktnoj vezi sa višim kognitivnim funkcijama: poput mišljenja i zaključivanja. Za sve ovo, da bi se razvilo - potrebno je da je dete stalno u aktivnoj komunikaciji sa svojom okolinom. Komunikacija podrazumeva aktivno učešće minimalno dve osobe (sa akcentom na aktivno). Podrazumeva se, dete na najranijem uzrastu najviše komunicira sa svojim najbližima - roditeljima.

Međutim, u odnosu na nekoliko decenija unazad, dinamika porodice je u mnogome izmenjena i tempo porodičnog života je znatno brži. Sve ovo direktno utiče na to kako se odvija komunikacija sa detetom u porodici. Majke i očevi često, u nedostatku vremena za rad ili slobodnog vremena, dozvoljavaju deci mnogo više vremena pred ekranom nego što je u biti dobro ili korisno po dete. Neki autori često spominju televiziju kao savremenu najjeftiniju dadilju. Ja bih rekla da je cena ove dadilje daleko najskuplja - njen se kredit postepeno naplaćuje kroz detetov razvoj, te da uopšte nije pitanje da li će naplata stići, već na koji način. Najveća opasnost po dete od strane ovog, mogu slobodno reći, često: neprijatelja (TV uređaja), jeste u samoj pasivnosti deteta koje nema potrebu za angažovanjem  u bilo kom smislu. TV nudi sadržaje koji su deci zanimljivi, smena sadržaja je brza, stimulišu se svi moždani centri istovremeno i  praktično izazivaju čitave vatromete reakcija na moždanom nivou, koje detetu vremenom postanu toliko primamljive - da mogu dovesti i do mere zavisnosti od ekrana.  Realan život i igra je za decu koja provode dugo vremena ispred TV-a dosadna, sadržaji prespori, te dete često gubi motivaciju za samostalnom igrom. TV je jednosmerna ulica i ne doprinosi ni na koji način realnoj, svakodnevnoj komunikaciji - dete samo sluša i gleda - TV sam nastavlja sa sadržajem, te dete nema potrebu da odgovara.  Borba detetovog potencijala u govorno-jezičkom smislu i TV uređaja je borba 21. veka, u kojoj postoji jedan jedini scenario gde dete pobeđuje - onaj u kom dete napušta ring i posvećuje se igri van ekrana.

Izvor: https://www.instagram.com/logokid.ns/